Ponekad uhvatite sebe kako pričate sa samim sobom, i baš se onako lijepo ispričate. Kad počnete da razmišljate o tome, obično se uplašite da možda ludite. Ne plašite, se to nije baš tako.
Britanski psiholozi kažu da to nije znak ludila već zdravog razuma. Ako ponekad usljed nedostatka motivacije kažete samom sebi naglas nešto podsticajno, to nije ništa neobično, naročito ako ste suočeni sa situacijom zbog koje ste nervozni.
Većina ljudi ima svoj unutrašnji glas, onaj koji vodi, podstiče i pohvaljuje, ali i koji vam se ruga. Taj glas ostaje u glavama gotovo sve vreme, ali povremeno ga niste svjesni već spontano izgovarate nešto naglas.
Postoji nekoliko naučnih objašnjena zašto do toga dolazi, a u knjizi “My Stroke of Insight” kao glavni razlog razgovaranja sa samim sobom navodi se da to nije nikakav znak ludila, već način na koji mozgu dajete konkretna uputstva i naredbe, a mozak tako postaje više fokusiran.
Psiholozi kažu da je to govor koji automatski koristimo još od ranog djetinjstva. Djeca, često pričaju sama sa sobom i to instinktivno, što je jedan od načina na koji uče, kažu psiholozi. Okolina je često sklona ućutkavanju osoba koje pričaju sa samima sobom, upravo zbog toga što taj govor povezuju sa nekim poremećajem, iako psiholozi tvrde baš suprotno.